Њене пропорције су исте као код задужбине цара Душана, цркве манастира Светих архангела, једног од бисера српске средњовековне архитектуре.

После 12 година рада, на западу Сиднеја у Рути Хилу никао је јединствен бисер српске средњовековне архитектуре.

У овдашњем храму Светог архиђакона Стефана, завршени су фрескописање и унутрашње уређење и тиме је сада обелодањено колико је то велики подухват којим ће ово здање стећи право да га Аустралија уврсти међу најдрагоценије споменике и властите целокупне културе и свог досељеништва понаособ.

Грађевински пројекат, започет из нужде – због структуралних оштећења објекта - промењен је касније у својеврстан изазов: да се у овом предграђу Сиднеја подигне храм који ће бити до краја верно подсећање на изворну српску православну градитељску баштину. О томе, парох,  протојереј ставрофор Србољуб Милетић каже: - Сада смо већ дошли до тачке у којој се види циљ који желимо да постигнемо: урадили смо фреске, захвални смо Богу што је такав таленат дао нашем протођакону и протомајстору Миодрагу Томићу, најбољем иконографу у Србији, који је пристао да дође овамо, на крај света. Он је иначе, после школовања на Светој гори, седамдесетих година створио прву школу иконописа или фрескописа у Србији, јер још од пре Другог светског рата, у Србији нисмо имали ниједну такву школу.

Ово фрескосликарство потиче још из десетог века, од Мануела Панселиноса, који је најчувенији православни иконограф, фрескописац, чак је о њему врло мало познато, не зна се тачно ко је он био. Али су његове фреске остале најбоље у двомиленијумској историји цркве. Он је послужио као узор најлепшим фрескама код нас, то је она Милутинова школа, и већина наших манастира.

У суштини пројекта је била идеја да се црква „оправослави”, каже нам прота Милетић. - Почели смо од оштећења на цркви, па се показало да су неопходни већи, темељни радови. Кад смо већ морали то да радимо, онда смо решили да је оправославимо, да јој дамо један православни изглед. Довели смо нашег најбољег архитекту, професора доктора Предрага Ристића и он нам је дао архитектонско решење цркве. Њене пропорције изнутра су сада исте као код цркве манастира Светих архангела код Призрена, што је задужбина цара Душана и једно од светских чуда, ремек-дело. Многи су путописци рекли да, ко није видео ту цркву, није видео ништа.

Овде су до краја поштоване законитости православне архитектуре - истиче прота Милетић и каже да сада њихов храм, са фрескописом и осталим, „говори” званични језик цркве. - Језик цркве је начин како црква народу преноси своју поруку. А она се преноси речју, значи, када свештеник проповеда, а и сликом, кад се наслика оно што пише у Светом писму, затим и обликом, архитектуром, као и свим символима цркве, као што су одежде, крстови, тамјан, свеће, молитве, богослуж ење, зидови, куполе - све је то саставни део једне поруке. То је читава наука, предуго је да идемо у детаље. Али смо успели да то пренесемо и овде, не да бисмо се правили важни и поносили, већ да бисмо једноставно имали српску цркву за коју можемо да кажемо: „Ево овако изгледају наше цркве.”

О изгледима да здање сада буде део аустралијске културне баштине, прота Милетић каже да је то сигурно: - Нема ништа слично, да су сва хиљадугодишња правила, по којима се црква гради, овако испоштована. Имамо око 476 ликова и више од 50 композиција - библијских и сцена из наше историје. Имамо овде у фрескама целокупну хришћанску  историју, целокупну српску историју и целокупну Библију.

Подухват је коштао великог рада и великог одрицања. Парох Србољуб Милетић оклева да изнесе прецизне бројке о трошковима, али каже: - Захвални смо Богу и свим људима који су прилагали, да би се овако нешто уопште могло остварити. А  остварено је уз прилоге свих који су пришли и помогли једнако, и са 100 долара и са 1.000 долара и са 100.000 долара, у новцу, раду, материјалу и скелама, а било је и прилога од 10 долара. Колико је ко могао, приложио је. Да нису људи приложили, не бисмо ово могли урадити. Никада. А овај посао се по вредности сада мери стотинама хиљада долара. Имамо још мало да отплатимо, имамо нешто и дуга у банци, али даће Бог, све ће бити.

Људи обилазе и разгледају, слажу се у томе да су добили далеко више него што се могло очекивати. - Добили су најбоље што се може у овом тренутку добити. Као што су и наши оци, кад су градили наше прве цркве овде, похваљујемо и њих, и они су за оно време правили најбоље што могли – вели парох – а ми настављамо њихово дело.

Петар Бонић је од ове године на месту председника општине. Лане је обављао дужност потпредседника. Он је и дете ове цркве, на коју је сада посебно поносан. - Ја сам у овој парохији и крштен и венчан. Овде сам крстио своје петоро деце и био сам кум три пута. Ово је моја парохија и овде сам целог живота. Задњих годину и по дана сам имао част да учествујем и сарађујем са свештеником, ђаконом Миодрагом Томићем и нашим парохијанима, док су ови радови улазили у завршну фазу. Урађен је огроман посао и видим да су чланови наше заједнице и изненађени и импресионирани како је то све урађено. И по количини и по квалитету урађено је много и веома професионално - каже Петар Бонић.

Кроз храм у Рути Хилу ових дана пролазе грађани, доводе целе породице да разгледају „ново чудо на Западу”.

С. Принцип 

Вести