Епархија аустралијско-новозеландска је релативно млада епархија у Српској Православној Цркви. Неке њене Црквено-школске општине су већ “стасале” док има још и мисионарских парохија којe полако напредују. Једна од тих мисионарских парохија, али која врло брзо напредује, је и Окландска, посвећена “Светом Краљу Милутину“.

Баш је пре две недеље и Преосвећени Епископ Иринеј учинио какнонску посету овој парохији и том приликом осветио новокупљени храм.

Иако млада црквена јединица, ова мисионарска парохија доживела је да се духовно учи од многих свештенослужитеља. Овде “залеваху духовно цвеће” свештеници: Душан Куриџа, Зоран Иванић, Петар Дамњановић, Милорад Лончар, Саша Радоичић, Лазар (Царан), а садa je стални парох отац Сава Антић.

До душе још неки су ту боравили, као и поменути протојереј Саша Радоичић који је успео са народом да купи и прво црквено имање, дакле да направи значајнији почетак. Није ми намера да мерим ко је учинио више или мање, свако чељаде и свештеник су учинили колико су могли у датим приликама.

Из личног искуства знам да “omne initium est difficillima”- сваки почетак најтежи је. Некадa је, например, теже остварити на банковном рачуну две хиљаде долара него докупити велико имање, што сам и сам као свештеник са народом искусио.

Дакле, ова парохија “Свети Краљ Милутин” пробавала је и опробавала саму себе као кад птичица која покушава да по први пут прхне из гнезда, све док једном не успе.

Тако је и ова парохија полетела у добре висине, обзиром на услове у којима се налази. Да их не набрајамо много, тек само за пример: невелики број парохијана, лоше економско стање у свету, помагање родбини у Отаџбини и сл. Ипак се у границама успева; што је заслуга многих, односно свих.

Нисам чуо да се неко на неког жали што сам по први пут доживео у посетама парохијама а посећујем, после Епископа, највише парохија у Епархији. Сви су, ако смем да кажем, једнодушни и само желе да се иде напред; да млађима буде боље, да се старо и добро не заборави, да се стреми ка св. Сави и осталим Србима светитељима, којих није мали број на Небесима.

Имају Срби са Новог Зеланда и на кога да се угледају. На своје родитеље, Eпископе аустралијско-новозеландске, који их никад нису запоставили него својски о њима бринули без обзира на географску удаљеност и невелики број верника, епархиота.

Знају oви Срби да никад нико другом није правио храм него свако чељде себи, односно Ковиљчани себи зидали храм, Суботичани себи, Нишлије себи и тако редом.

И овде има разлике, па нема. У Ковиљу су сви познаници, рођаци многи, кумови.

У Окланду су из свих крајева наше Отаџбине. Нико “ни род ни помози Бог”, како се каже у народу, али са друге стране то и није нека разлика. Зна се шта се хоће. Црква је свима мајка-Црква; сви знају да je као такву треба и доживљавати, чувати, штитити, бранити.

То отац Сава са својим парохијанима успева, са великим ентузијазмом, молитвом, снагом и вољом; а ако је свега понестало ту је Eпископ Иринеј да дода снаге и "уља у кандило", да се иде напред.

Честитамо оцу Сави и свима који допринесоше за једну лепту- једну циглу да се и довде стигло, Богу хвала.

Ових дана, тачније половином децембра поменуте Србе Окланда посетио сам и сам и одржао два предавања у светом храму, као и  проповед за време службе Божије.

У суботу, 10.12.2010, по светом вечерњем богослужењу, тема је била “Пророштва и пророци”, а по светој Литургији “О Светој земљи”. Приказан је филм о свему а посебно је пажња била усмерена на Свети благодатни огањ.

Свети огањ сваке године на велику суботу долази православнима и то на “чудан” начин, појављује се ни из чега, пали свеће православном Патријарху јерусалимском и пали кандила која се пре тога погасе од стране калуђера.

Данас се то види и на филмовима, Интернету и разним другим местима.

Богу хвала који и данас нас походи својим чудима као што посла огањ Соломону те спали жртву при освећењу храма, што посла огањ те спали жртву пророку Илији и друго.

Парохијани су с вољом пратили предавања, снимали на разне начине: камерама, телефонима. Види се воља не само за градњу циглом него и духовну доградњу које никад није много.

Богу нека је хвала има и омладине и дечице, те ова парохија личи на праву једну велику породицу, права “парохија будућности”.

О Светом Краљу као и о Новом Зеланду, онима код којих сам одсео, које посетих, можда неком другом приликом.

Оцу Сави и свима хвала на гостопримству и срећно, са Духом Светим. Aмин!

Протојереј-ставрофор хаџи Никола Билић