А пре но што је дошла вера ми смо били чувани под законом
и затворени – за веру која је имала да се открије.
Тако је закон постао наш педагог за Христа...
јер је сав закон нашао своје испуњење у једној речи, у:
„љуби ближњега свога као самога себе" (Гал. 3,23-24, 5,14).

Дошло је време да се са тела Српске Православне Цркве уклоне и последњи ожиљци ране несрећног раскола који нас је задесио пре неколико деценија и то првенствено нашу дијаспору. Богу хвала, најтежа рана излечена је пре скоро двадесет година обнављањем литургијског јединства православних Срба у дијаспори. Сада је на ред дошао и онај други део, а то је обнављање и црквено-административног јединства како би смо заиста били једна Црква и једно у Христу Исусу (Гал. 3,28).

Успостављање коначног и потпуног црквено-административног јединства показује се данас као најважнији и у сваком смислу најсветлији задатак садашње генерације наших верника у Аустралији и Новом Зеланду. Нико више неће моћи пежоративно говорити како Срби нису никакав фактор у животу овдашњег друштва јер су подељени.

Након вишегодишњег интензивног рада на припремама за остварење јединства, Заједнички законодавни одбор Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке донео је предлог новог Устава који овом приликом представљамо јавности.

Важно је примити и к срцу и уму да се нови Устав не доноси само као један правни акт који би регулисао наш заједнички живот у Христу него као кључни инструмент коначног остварења дуго жељеног црквено-административног јединства. Осим тога, нови Устав доноси и једнако дуго чекано „оправослављивање" црквене администрације у дијаспори, уклањајући неприродне и наметнуте поделе и обнављајући древни православни поредак црквене икономије.

Прва велика новина у нашем новом уставном уређењу јесте предлог да се нова јединствена Епархија Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду уздигне у достојанство Митрополије. Она то одавно заслужује, као што су у свом оригиналном предлогу још од 02. октобра 1997. године навели ондашњи епископи аустралијско-новозеландски Г.Г. Лука и Сава. Колико је овај предлог исправан посебно се јасно огледа у чињеници да ћемо коначним административним уједињењем постати друга највећа православна заједница на Петом континенту.

Осим тога од највеће важности је, како смо већ помињали, „оправослављивање" наше црквене администрације, које долази кроз овај документ. Наиме, у нашем досадашњем црквено-административном уређењу постоји једна вештачка подела између парохије и њене администрације и црквено-школске општине и њеног управљања.

Ова подела наметнута је Српској Православној Цркви још за време Карловачке митрополије, односно њеног робовања под Аустроугарском империјом која је улагала огромне напоре да Србе на својој територији поунијати и коначно покатоличи. Стицајем историјских околности тај, православљу страни, систем је преузет за употребу и у новооснованим епархијама у дијаспори. Сада би се могла коначно исправити и ова аномалија, враћањем библијског и светоотачког концепта старатељства у живот православне парохије. Управо у овом концпету старатељства лежи кључ процеса „оправослављивања" административног уређења па ћемо о њему доста детаљније говорити на другом месту.

Све црквене општине и мисионарске парохије, по предлогу новог Устава, имаће на располагању период од чак четири године да се полако и темељно, без икаквих потреса, прилагоде повратку на овај светоотачки концепт. У том смислу, сви парохијани који се активно посвете животу, раду и подршци у својој црквеној општини или мисионарској парохији даље ће надограђивати идеју старатељства и на тај начин ће појму „члан цркве" вратити изворно и једино православно значење, тј. да се ради о верној, крштеној и миропомазаној личности, а не о „финансијском члану".

Парохија као основна јединица организоване заједнице православних хришћана, односно Богочовечанске заједнице, тј. Цркве, на овај начин поново ће припасти парохијанима јер таквој заједници је и сам појам „финансијског чланства" не само стран него и крајње недоличан.

Као што се јавност може уверити читањем предлога новог Устава, он одише једним целисходним православним духом и јерархијским устројством. Наша Света Православна Црква јесте јерархијска установа која је Тело Христово и једини извор нашега спасења. Управо због тога у нашем организовању ниуком смислу не сме да превагне менталитет друштвених клубова. Нити је долично да данас, након толико жртвовања наших очева како би нам обезбедили слободу и право да сами организујемо и уређујемо свој живот, и даље живимо онако како су нам прописали још Аустроугари.

Нашој генерацији поверен је овај мали део одговорности да кроз њега учествујемо у заједничком, саборном грађењу темеља наше будућности. Каква ће бити наша будућност и будућност наше деце, зависи од нас.

Да живимо сви у слози – Свети Саво ти помози!